Slike i reči mržnje*

Za jedan od najreprezentativnijih primera moći medija masovnog komuniciranja mogu se svakako uzeti mediji masovnog komuniciranja u vlasništvu i pod kontrolom države/a na prostoru bivše Jugoslavije. Nažalost, mogu se uzeti samo kao loš i mračan primer jer su dozvolili da budu maestralno iskorišćeni tj. zloupotrebljeni kao glavni raspirivači mržnje među ljudima. Umesto javno dobro u službi fer informisanja, nacionalne televizije postale su nacionalističke televizije u rukama onih koji su ih oblikovali prema svojim potrebama.

Krajem ’80-ih i početkom ’90-ih godina, nacionalne političke formule su postale najuspešnije na nestabilnom političkom tržištu, a ljudi sumnjivih političkih vrednosti i problematičnih političkih orjentacija uspeli su da postanu lideri i relativno lako mobilišu mase, pretvarajući ih često u međusobno antagonizovane etnocentrične skupine. Moralo bi se postaviti pitanje da li bi bez svesrdne podrške znatnih delova inteligencije i medija nacionalizam i na njemu zasnovana politika imali tako veliku i destruktivnu snagu. Činjenica je da su intelektualci, a posebno pisci, i svakako mediji, vrlo uspešni kao potpirivači mržnje. Kod sukoba identiteta veliku, a često i opasnu ulogu imaju reči, simboli, mitovi, pozivanje na tradiciju i ishode prethodnih sukoba i slično. Sve je to bilo na raspolaganju malim vođama sa velikodržavnim ambicijama. I kako je istina uvek prva žrtva svakog rata, ono što je od nje ostalo zavisilo je od stolice na kojoj sedimo, odnosno od televizije koju gledamo.

Slike i reci mržnje - godina prva

Kadrovi prikazani u dokumentarnom filmu Slike i reči mržnje na momente lede krv i stavljaju nas u nedoumicu postavljajući pitanje kako je moguće da su ljudi mogli da žive okruženi takvim informacijama kakve su plasirale državne televizije ovih prostora. Posebno je zastrašujuća činjenica da je većina ljudi svoja razmišljanja i vrednosne stavove formirala na osnovu ”neprikosnovene istine” koju su servirali mediji. Onda brzina kojom se širila netrpeljivost između naših naroda ni ne čudi, kada se ima na umu kako su mediji izveštavali sa fudbalskih utakmica i raznih drugih okupljanja građana, a posebno sa ratnih područja. Vešto se služeći slikama i rečima mediji su manipulisali ljudima obezbeđujući tako podršku i opravdanje za politiku koju je vodila tadašnja vlast.

Na našu veliku žalost, a na sreću onih koji su zla činili, mi smo narod sa vrlo kratkim pamćenjem. Nekada teško opraštamo, a vrlo lako zaboravljamo. Umesto da bude obrnuto. Kada je rat prošao, a uređivačka politika promenjena, i kada imamo više izvora informacija nego tada, nama u nekim slučajevima vesti prave i prezentuju isti oni koji su pre dvadeset godina pozivali ljude na rušenje i ubijanje. Verovatno najveći problem je to što sporni urednici, novinari i prezenteri nisu prošli kroz lustraciju tj. ritualno čišćenje, kako su to nazivali Rimljani. Oni sada mogu da dozvole sebi da se eksponiraju bez ikakve osude od strane profesije i šire javnosti.

* Slike i reči mržnje je dokumentarni film koji govori o tome kako je nacionalna televizija izveštavala o ratu na prostoru bivše Jugoslavije. Film je urađen u koprodukciji Fondacije Pravo na sliku i reč i Radija B92. Autori: Ivana Lalić,  Lazar Lalić, Isidora Sekulić. Režija: Ivan Markov.