Žrtve porodičnog nasila u Srbiji – najčesće žene – spas traže u Sigurnoj kući, ako je ima u blizini, a Austrijski model obezbeđuje da žrtva nasilja ostane u svom domu, dok nasilnik u pratnji policije mora da potraži drugi smeštaj.
Zvoni telefon. S druge strane žice žena od 50-ak godina, uplašena za svoj život, moli za spas od nasilnog muža, alkoholičara. Kaže da je ranije u više navrata zvala policiju, da su oni dolazili, ali da se sve na tome završavalo – priča volonterka SOS telefona.
Ovo je samo jedno od mnogobrojnih svedočenja o nasilju nad ženama u Srbiji. Ranije se smatralo da je pitanje nasilja ove vrste stvar porodice, ova tema je bila tabu, pogotovo na prostoru Balkana gde živimo. Ovo važno pitanje je do pre nekoliko godina bilo pitanje „javnog reda i mira“, a ne nasilja.Naša zemlja nema jedinstveni zakon koji uređuje problem nasilja u porodici, pitanje nasilja nad ženama se uređuju Porodičnim zakonom iz 2005. i Krivičnom zakonikom Republike Srbije.
Šta žena, žrtva nasilja može da radi u toj situaciji u Srbiji?
U našoj zemlji žrtva u ovom slučaju zove policiju kako bi oni napravili zapisnik (osnovni dokazni materijal na sudu) i traži mere zaštite za sebe i članove svoje porodice. Policija nema pravo da izda nalog za iseljenje nasilnika. Ovaj nalog može samo da izda sudstvo. Međutim, po rečima naše sagovornice, pravnice Tijane Kostić, u praksi vrlo retko se propisuju mere 1 i 2 ( Mere zaštite iz Porodičnog zakona) zato što se još uvek daje prednost pravu lične svojine. Sudijama stoje na raspologanju sve mere ovog zakona ( postoji 5 mera) ali za sada sudije najčešće izriču 5. meru koja nije jasno definisana. Sagovornica dodaje da se oni i vode mišlju da žrtva može i u Sigurnu kuću, a gde će nasilnik, vlasnik svojine. Mukotrpan i dugačak proces koji mora da prođe žrtva kako bi došla do suđenja, žrtvu po drugi put viktimizuje i dodatno traumatizuje. Kazne koje nasilnik dobije su prema rečima Tijane Kostić suviše blage i neadekvatne.
Mere zaštite
Član 198. Porodičnog zakona
(1) Protiv člana porodice koji vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice.
(2) Mere zaštite od nasilja u porodici jesu:
1. izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
2. izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti;
3. zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti;
4. zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice;
5. zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice.
(3) Mera zaštite od nasilja u porodici može trajati najviše godinu dana.
(4) Vreme provedeno u pritvoru kao i svako lišenje slobode u vezi s krivičnim delom odnosno prekršajem uračunava se u vreme trajanja mere zaštite od nasilja u porodici.
Ukoliko bi se ovaj slučaj dogodio u Austriji primenjivao bi se poseban model za nasilje u porodici. Policija bi momentalno izdala nalog za iseljenje nasilnika bez obzira na pravo lične svojine ( to jest da li je stan/kuća u njegovom vlasništvu ili nije) i zabranu prilaska u peridu od 10 do 20 dana. Zatim se žrtva štiti izdavanjem privremenog zaštitnog naloga. Institucije (policija, Centri za socijalni rad, tužilaštvo, sudstvo, nevladine organizacije) su koordinisane i rade na podršci žrtvama. Ovim merama se štiti bezbednost i sama žrtva se stavlja na prvo mesto.
Ni Austrija koja je katolička država nije lako našla adekvatno rešenje za nasilje u porodici. Ali je po uzoru na incijative na međunarodnom nivou kao što je Program prevencije nasilja u porodici iz Duluta (Minesota) razvila svoj model. Naravno da je ovaj model zakona naišao na otpor, naročito u onom delu koji se odnosi na iseljenje nasilnika iz kuće i zabranu prilaska. Model nije napravljen tako da samo štiti žene, već štiti članove porodice od nasilja.
Šta je nasilje u porodici?
Član 197. Porodičnog zakona
(1) Nasilje u porodici, u smislu ovog zakona, jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice.
(2) Nasiljem u porodici, u smislu stava 1. ovog člana, smatra se naročito:
1. nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede;
2. izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu;
3. prisiljavanje na seksualni odnos;
4. navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem;
5. ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima;
6. vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.
(3) Članovima porodice u smislu stava 1. ovog člana smatraju se:
1. supružnici ili bivši supružnici;
2. deca, roditelji i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom ili adoptivnom srodstvu, odnosno lica koja vezuje hraniteljstvo;
3. lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu;
4. vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri;
5. lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu.
”Država treba da pošalje poruku da će svako nasilje procesuirati. Model poput austrijskog svaka država može da prilagodi svojim prilikama”, rekla nam je Danica Todorov iz kancelarije pokrajinskog obudsmana. Posebno je istakla tri elementa koje primenjuje Austrija.
Tri elementa austrijskog modela Zakona o zaštiti od nasilja:
- Iseljenje nasilnika iz kuće i zabrana prilaska u periodu od 10 do 20 dana. Ove mere izriče policija.
- Dugoročna zaštita izdavanjem zaštitnog privremenog sudskog naloga po građanskom pravu (3 meseca i više)
- Podrška žrtvama, mere prevencije nasilja i koordinacija svih intervencija otvaranjem Interventnih centara.
„Tokom 2008. Skupština Vojvodine je usvojila Strategiju za uklanjanje nasilja nad ženama i svih oblika rodno zasnovanog nasilja ( primena do 2013). Predviđene su obuke svih aktera u društvu i akcije u vezi sa medijima i rad u školama kako bi se od malih noga nasilje prepoznalo kao nepoželjna društvena pojava. Pod obukom profesionalaca podrazumeva se eliminacija predrasuda ( ukoliko žrtva nastavlja da živi sa nasilnikom ona je „sama to tražila, ona je kriva što ne reši tu situaciju“) i obuka policije i sudija o zajedničkim delovanjima kako žrtva ne bi bila dodatno traumatizovana“, dodala je Danica Todorov.
Upravo ta mreža podrške koja se nalazi u austrijskom modelu i koordinacija svih institucija je ono što Srbija treba da primeni. Nepoverenje koje žrtve imaju u institucije bi se smanjilo ili bi potpuno nestalo kada bi se one vodile načelom da je žrtva na prvom mestu. Javnost, a posebno pripadnici policije, sudstva i tužilaštva, treba da postane osetljiva na ove teme kako bi žrtva izbegla ponovljeno preživljavanje trauma.
P.S. Istraživanje smo sprovele Kristina Munjin i ja.
Iskren da budem, nisam mnogo upućen u tu problematiku, ali sad razmišljam o tom modelu kod nas i pitam se da li bi bio primenljiv? Da li bi se posle nasilnik vraćao toj kući i ponovo maltretirao svoju ženu, ili bi je zvao telefonom, slao svoje prijatelje, rodninu da traži od nje da ga ponovo prihvati, jer će se, tobože, promeniti i tako dalje…?
Uostalom, verujem da drugi, upućeni o ovoj temi više o mene, znaju bolje.
Svakako podržavam ideju da se nasilnik prinudno iseli i da žena ostane u svom domu i nastavi svoj život, a ne da započinje sve iz početka, bez ičega.
Odličan tekst, naši zakonodavci bi češće morali da pogledaju “preko ograde” kako su druge zemlje rešile probleme sa kojima se skoro svako društvo susreće. Komparativno pravo samo može poboljšati domaće zakonodavstvo.
Inače, mislim da je problem nasilja u porodici stvar koja je dosta određena lokalnim karakteristikama, pre svega mentalitetom. Na moju veliku žalost, položaj žena kod nas je još uvek pod jakim uticajem patrijarhalnog modela porodice, po kome muž zarađuje, a žena je tu da kuva, pere i vaspitava decu. Samim tim, u mnogim sredinama je “sasvim normalno da tu i tamo muž udari ženu”. Štaviše, žene koje trpe nasilje često nailaze na nerazumevanje kod sopstvenih porodica (koliko sam puta čula priče u fazonu: “Udario te jednom, pa šta? Da nećeš možda zbog toga da se razvedeš? A dete?”).
Dobro, situacija se menja na bolje poslednjih godina, ali je još uvek daleko od idealne. Država je ta koja mora da obezbedi efikasne mehanizme zaštite žrtava prodičnog nasilja (samim tim će doprineti i prevenciji), a sa druge strane, žrtve porodičnog nasilja su te koje moraju da povuku crtu i kažu “dosta”.
Mislim da je prvo potrebno stvoriti klimu u kojoj bi žrtve prijavile nasilnika. Ovo što je Džejn napisala je istina –
“Štaviše, žene koje trpe nasilje često nailaze na nerazumevanje kod sopstvenih porodica (koliko sam puta čula priče u fazonu: “Udario te jednom, pa šta? Da nećeš možda zbog toga da se razvedeš? A dete?”).”
Pored toga, veliki problem je viktimizacija i samoviktimizacija. Često se čuje kako je žena zaslužila batine, a i neke žene i same govore kako su krive i kako su to zaslužile.
U našem društvu vlada velika mizoginija, a skoro me je ošamutilo saznanje da su i žene mizoginične.
Smatram da je mizoginija koren većine društveno-kulturoloških problema u Srbiji i na Balkanu. Ona je uzrok homofobije na prvom mestu.
Na reprogamiranju mentaliteta treba raditi duze, ako on uopste moze da se reprogramira. Ja verujem da moze. Ali, u institucijama je potrebno napraviti rezove, a ne cekati da institucije same shvate da ne treba vise ovako nekoordinisano da rade. Dok smo istrazivale ovu temu, mislim da smo zakljucile da je potrebna samo volja da se austrijski model primeni i kod nas. Ne mora da se izmislja nista novo, samo da se malo prilagodi nasim uslovima.
Pored toga, veliki problem je viktimizacija i samoviktimizacija. Često se čuje kako je žena zaslužila batine, a i neke žene i same govore kako su krive i kako su to zaslužile.
Mima: Hvala za komentar. Sklonila sam link koji ste ostavili.